DETINJSTVO PAMTIM PO…
Dugim, toplim letima provedenim kod maminih roditelja u selu. Bakinim nezaboravnim vrućim lepinjama sa kajmakom, koje bi nas sačekale umorne od igranja i trčanja po polju. Jednom divnom, običnom popodnevu, kada je mene i brata naša druga baka odvela na ćevape. Zimama ispunjenim igrama na snegu, grajom dece iz cele ulice, nerviranja mog brata zbog neuspelih pokušaja savladavanja veštine skijanja i letenja skije duž cele livade zbog toga. Badnje večeri, pijukanja i bakine zagorele pite koju smo svi obožavali. Naravno, tu je i moj prvi nastup, na školskoj priredbi – kojim je zapravo odredjeno i utvrdjeno moje buduće zanimanje.
NAJVEĆA “ZLOĆA” KOJU SAM U DETINJSTVU URADILA JE?
Zapravo, počelo je iz dobre namere. A delimično i iz potrebe za nekakvim nestašlukom, priznajem. Za vreme bombardovanja naše zemlje, često smo slušali sirene koje su nas upozoravale na opasnost. Tada bismo svi odlazili u podrum porodične kuće, jer su nam govorili da je tako bezbednije. Sećam se rečenice jednoog od sugradjanina – da bi bilo najbezbednije ako bismo svi imali neko skrovište pod zemljom. Čuvši to, nije mi mnogo bilo potrebno da bih skovala plan. Sačekala sam vreme kada roditelji nisu bili kod kuće, pripremila alat – ašove i motike, pozvala brata i komšiju i nagovarila ih da počnemo da kopamo ogromnu rupu nasred dvorišta, koja bi trebalo da se pretvori u skrovište. Vrlo brzo nakon izvesnog vremena kopanja, umorili smo se i odustali od ideje, rupu zakamuflirali nekim najlonom, a roditeljima ostavili posao – majci grdnju, a tati da nekako zakopa rupu i popravi učinjenu štetu.
ZAMIŠLJALA SAM DA ĆU BITI…
Bilo je raznih zanimanja u opticaju, od slikarke i pesnikinje, preko sportiskinje, naučnice, do onoga što je bilo najzastupljenije u mojoj mašti i najizraženije kao želja, pa se i ostvarilo – učiteljica i violinistkinja. Priče bake i deke koji su bili učitelji u svoje vreme o raznoraznim zanimljivim dogadjajima u radu sa decom učinili su da me od malena zaintrigira ta profesija, a očev uticaj na mene da zavolim muziku i violinu je presudio i odredio mi životni put kroz muzičke staze.
IGRICA KOJU PAMTIM…
Ima ih nekoliko. Igra Žmurke koje smo se igrali u dvorištu sa drugarima iz komšiluka, Aračkinje – baračkinje, koja je često bila zastupljena u školi, na časovima fizičkog, zatim ,,Ide maca oko tebe”, ,,Izmedju dve vatre”… A nisu izostajale ni sportske igre (fudbal, odbojka, košarka), u selu i dvorištu srednje škole, koje se nalazi u blizini naše kuće.
NADIMAK SAM DALA – KOME?
Brat, ja i nekoliko naših drugara u detinjstvu smo imali našu tajnu grupu, koja se zvala grupa ,,Moć”. Idejni tvorac te grupe bila je moja malenkost, a u skladu sa tim i ,,vladar”. Izmedju ostalog, zadatak u grupi za sve nas bio je da osmislimo svako po jedno ime za sebe, s tim što bi to trebalo da budu imena dobro poznatih junaka iz filmova, ili crtaća. I danas se svi sećamo imena koja smo tada birali, samo što nam to sada ne izgleda ni malo moćno, ali zabavno i smešno svakako da.
MOJE OMILJENO JELO BILO JE…
Moje omiljeno jelo bilo je i ostalo i biće paprika sa jajima. Do sada sam probala mnoga druga izuzetno ukusna jela u raznim renomiranim restoranima, ali paprike sa jajima se ničim ne mogu zameniti.
U SVETU POSTOJI JEDNO CARSTVO U NJEMU CARUJE DRUGARSTVO…ZA TEBE OVAJ STIH ZNAČI ŠTA?
Podseti me da sam srećna što oko sebe imam nekoliko izuzetno dragocenih prijatelja. Koji znaju da se raduju i plaču sa mnom, da me slušaju satima, ukoliko mi je to potrebno, da me zasmeju, razvesele, iznerviraju i razbesne, a da ih pritom jednako volim.
DEČIJA PESMICA KOJU SI PEVALA?
Bilo je i onih koje sam sama izmišljala, pa sam te najviše volela da pevušim, ili recitujem, a od dobro poznatih izdvajala se ,,Ala je lep ovaj svet”.
NAVIKU IZ DETINJSTVA KOJU SAM ZADRŽALA JE?
Da se radujem nečemu kao dete. Da budem srećna i euforična zbog nekog predstojećeg dogadjaja. Da imam tremu pred nastup i trljam dlanove koji se znoje.
BAJKA KOJU PAMTIM JE?
Bilo je dosta bajki koje su na mene ostavile snažan utisak, ali najupečatljivije štivo koje sam pročitala u detinjstvu su dve knjige ,,Orlovi rano lete” i ,,Družina Pere Kvržice“. Uživala sam u atmosferama tih lektira i opisima mesta i ambijenata u kojima se radnja odvijala, što mi je stvaralo osećaj izuzetne topline, jer me je podsećalo na mesta mog detinjstva.
autor i urednik Jelena Govedarica
