Sve poznatija književnica Angelina Petrović, nakon nekoliko uspešnih promocija tokom ove godine, odlučila je da za naš portal napravi poslovnu rekapitulaciju, ali i najavi šta nas to očekuje u toku naredne godine.
Kada se osvrnete iza sebe, da li možete da se setite šta ste poželili na dočeku prošle godine i da li se većinu toga i ostvarilo?
Nema dana, a da ne poželim sebi dobro zdravlje u svakom smislu te reči. Kada se osvrnem iza sebe i shvatim kako je još jedna godina gotovo proletela, jer vreme, ( kao imaginarna odrednica u mom načinu razmišljanja) ne služi tome da kažemo sebi kako smo ispunili sve ono što smo zacrtali u prethodnoj godini, već da nam bude pokazatelj zrelosti i iskustva. Tako posmatram i svoje želje. Danas su samo sićušni elementi mog života, što su manje, tim veća je moja radost. Drugim rečima, nemam prevelika očekivanja od života uopšteno. Stvaralačka preokupacija što me napadne povremeno nije puka želja da objavim novu knjigu, već istinski strah da li ću uspeti da to učinim. Evo, otkrila sam svoje strahove. Donekle su na istoj liniji i sa željama. Srećna sam, jer sam naučila da poštujem zdravlje i slobodu, sigurna da su vrednosti kojih se lako odričemo, a teško ili gotovo nemoguće ih je povratiti kada ih jednom uzgubite. Biti slobodan, u mom slučaju znači biti skroman i imati svoj stav. Biti zdrav, znači poštovati sve ono što život nosi sa sobom. Ostvarila sam i jedno i drugo. Hiljade drugih elemenata proizilaze iz toga.
Napisali ste sedam romana. Tematika istih je veoma teška i za same čitaoce, sigurno je za vas još “bolnije” jer ste ih napisali i samim tim prolazili nekoliko puta kroz sve te “priče”. Da li postoji neki roman, a da ste plakali pišući ga?
Ne postoji niko mudar ko neće reći : Suze su ok! Ipak, moram priznati da nisam žena što plače. Bila sam nekada, ali ne žena, već devojčurak koji je suzama pokušavao da promeni ljude oko sebe. Znate šta sam jedino uspela? Da budem ponižena ili ismejana, da budem obeležena kao nežna osetljiva devojka. Ne smatram to slabošću, naprotiv, taj period mog života mi je i te kako pomogao da danas budem jaka žena, stabilna, bez predrasuda, i u stanju da stanem na crtu svakom ko bi pokušao da me “zgazi”. To nije ni borba, ni revolt, već jednostavan način da opstanete u vrlo diskutabilnom društvu kakvo je ovo naše, ma o kom delu društva da je reč. Moje knjige nisu ništa drugo do odraz mog unutarnjeg bića. Otuda i obilje takvih likova ( pozitivnih, negativnih, psihopata, šizofreničara, ubica, dementnih i podvojenih ličnosti, prostitutki, homoseksualaca). Pre ili kasnije sretnete slične ljude u komšiluku, obližnjem marketu, autobuskoj stanici, tržnom centru i tako dalje. Ono čime sam nadgradila svoju ličnost je da na takve ljude gledam sa razumevanjem, nikako oholo. Tako sam i stvorila jedan lik u romanu Dželat ( 2014 godina) dečak Dan koga nazivam Umiljato jagnje. Lečeći se od demencije, tada već odrastao muškarac, iz magle svojih sećanja otkriva sve što mu se dogodilo u logoru smrti na starom sajmištu 1943 godine. Nije dobro kada se autor veže za svog junaka, ali moram da priznam da je Dan jedini lik koji i danas može da me rasplače, a roman “Dželat “ suštinski izazove buru emocija u mojoj duši. U pripremi je trenutno četvrti tiraž ove knjige, veoma sam ponosna. Zaplakala bih i od sreće. Ako se u vašem pitanju kriju i suze radosnice, moj odgovor je uvek da!
Niste klasičan pisac. Sa jedne strane lako se prilagođavate modernim tehnologijama i svemu što ona sa sobom nosi, a sa druge strane ste ipak ostali verni kada je vaš rad u pitanju. Tu definitivno ne pravite kompromise. Recite mi, koje su to situacije, a da ste ipak morali da “progutate knedlu u grlu” i ipak napravite određeni kompromis?
Kada je pisanje u pitanju ne postoje kompromisi. I dalje odgovorno tvrdim da nisam komercijalni autor, verujem da to nikada neću postati, jer ne znam da posmatram knjigu kao čokoladu koju ću u slast pojesti i neće je biti sve dok ne kupim drugu. Moja knjiga se ne može progutati u slast, već onog ko počne da je “konzumira” tera na razmišljanje. Nedavna situacija će potvrditi ove reči. Javila mi se mlada žena iz Tuzle koja je na nedavnom Sajmu knjiga u Beogradu kupila moju zbirku novela “Koža”( bila je vrlo sumnjičava, jer ništa moje ranije nije čitala, te su joj se novele učinile dovoljne da proceni moj rad). Nisam htela da joj kažem kako je odabrala vrlo teško štivo iz mog opusa, jer Novela je kratka psihološka forma koja drži visok književni nivo od početka do kraja. Obratila mi se nakom nekog vremena rečima da nema reči, a potom dodala kako je pročitala nešto toliko veliko i snažno da joj je potrebno izvesno vreme da se osami i razmisli o svemu. Umem da čitam između redova, a ono što sam pročitala veoma me učinilo ponosnom, posebno jer se zna koliko poštujem mišljenje čitalaca. I sama sam čitalac! Kompromise svi pravimo, to je sastavni deo života, ali imam običaj da kažem sebi kako mi “ne gori pod nogama”. I ne moram se po svaku cenu ulagivati urednicima raznih emisija kako bih reklamirala svoj roman. Zato i nisam prisutna dovoljno u medijima, jer ne vidim sebe u društvu pevačice sa minus dva razreda Osnovne škole koja priča o svom novom projektu. Poštujem umetnike stvaraoce, verujem da će kvalitet izaći na videlo kad tad, a kao potvrda ovih reči stoji činjenica da se moji romani nalaze u mnogim Bibliotekama, a zna se da ni u”kuću knjiga” nije baš lako ući. Kompromis u umetnosti prave oni umetnici koji nemaju stopostotnu ideju o tome šta žele da kažu svojim delom. Kao kada bi od Hičkoka tražili da izbaci scenu ubistva pod tušem u filmu “Psiha”. Umetnik mora da bude spreman da strada zarad toga da svoju ideju izgura do kraja. Oni koji se povlače spremni su na kompromis. Ne vidim sebe tu.
Da li verujete isključivo svom instiktu ili volite da čujete i mišljenje vaših najbližih prilikom stvaranja nekog vašeg književnog dela?
Nadovezaću se na prethodno pitanje. Da bi novo delo nastalo, pisac( stvaralac) mora da posadi seme “ideje” iz koga će izrasti to isto delo. Koliko će trebati vremena, nijedan autor ne zna, jer to zavisi od niza okolnosti (inspiracija, motivi, volja, snaga, emocije, žar…). Na tom putu čeka nas puno iskušenja. Jedno od najvećih je trenutak kada ne znate kuda dalje. Ako se vratim na prvobitno poređenje, rekla bih da je biljka počela da raste I u jednom trenutku stala, jer je nestalo vitamina koji joj je neophodan. U mom slučaju su to mišljenja onih kojima bezuslovno verujem. Najveća podrška mi je porodica, ali umetničku podršku crpim iz energije mog sina, ali ne zato jer se i David bavi umetnošću (student Filmske režije), već je mlada energija, skup neverovatnih ideja, iluzionista i vrstan poznavalac umetnosti. Rekao mi je kada sam razmišljala o svom novom romanu da je vreme da potrčim i napišem nešto drugačije, da nije dobro ponavljati se, već pokazati hrabrost i zaploviti nekim drugom žanrom. Verovala sam mu, te se njegovo mišljenje pretvorilo u priču ispod koje se uskoro potpisujem. Priznajem, nije bilo lako pisati tuđu ideju, pa iako je potekla od mog sina, trebalo je snage i volje zaći u njegov um i potražiti izlaze. U svakom slučaju doživela sam to kao novu pobedu, jer sam dokazala sebi da u svom umu imam dovoljno širine da u njega stanu i ideje koje nisu mojom rukom posađene. Zato s nestrpljenjem očekujem reakcije i kritike čitalaca na novi roman. Kakve god bile, prihvatiću ih, vrlo sigurna u sebe da sam radila najbolje u tom trenutku. Jer pisanje je i stvar trenutka. Već sledećeg može se desiti ruševina u Vama. Srećom, pisac je vešt i iskustven graditelj.
Tokom ove godine bilo je dosta promocija. Čini mi se da ni vi sami ne bi uspeli da se setite baš svih mesta koja ste obišli. Ipak, postoji li neka promocija koja je za vas bila posebna i ostavila snažniji utisak u poređenju sa ostalim?
Imala sam dosta gostovanja nakon izlaska mog sedmog romana “Duhovi duž Drine”. Veliki broj promocija održan je u Republici Srpskoj iz razloga jer u romanu opisujem to podneblje i kroz priču u vremenskom rasponu od 150 godina pratim sudbinu jedne porodice kroz tri generacije, gostovala sam i u Federaciji i mnogim gradovima u Srbiji. Ono što je bitno kada su književne večeri u pitanju je da je svako mesto priča za sebe i da nikada nisam imala dve bar slične promocije. To ne čudi, ako se ide sa stavom da je mentalitet ljudi različit i da svako radi na svoj način. Lično, svuda sam dala sebe celu da se grubo izrazim. Gde god da se nalazim, kada se nađem preko puta publike i obratim im se tom prvom rečenicom kada im poželim dobrodošlicu i zahvalim im se na izdvojenom vremenu, osetim na njihovim licima neku milinu, blagost, dobijem tu povratnu energiju koja mi i te kako treba, i naše veče pretvorim u jedno neobično druženje u kome svi podjednako učestvujemo. Mislim da me publika voli iz tog razloga. Najsrećnija sam kada mi se obrate rečima da su pročitali moje romane, da su oduševljeni i bodre me da nastavim da pišem tako “teške” knjige. Ako moram da izdvojim, bila bi to promocija u Šekovićima ( RS), ali samo iz jednog meni veoma značajnog razloga. Učiteljica u penziji došla je to veče i rekla mi je da je pročitala 4 moja romana i da sada želi preostale tri knjige. To nije ništa neobično, ali kada je dodala da posle toga želi da ih ponovo pročita, teško je objasniti kako sam se osećala u tom trenutku. Divlje srećno, možda najbolje opisuje moje stanje tog trenutka.
Pevače i glumce uglavnom pitaju da li je publika svugde ista. Da li to pitanje može da se postavi i jednom književniku i kakav bi vaš odgovor bio?
Muzika je najveća umetnost, veća od filma, slikarstva, književnosti, ali kakva muzika? To naravno nije tema našeg razgovora. Kada sam publika na koncertu kvalitetnog muzičara, prepustim se muzici i istinski uživam. Knjiga nema tu moć, te je i publika koja dolazi na književne večeri suptilnija, zahtevnija i često spremna da Vas satera u ćošak kako bi proverila Vašu kompetentnost kao pisca. To je dobro, jer na taj način nesvesno pomažu da radite na svim aspektima svoje ličnosti. Zašto sam ovo rekla? Mnogo je pisaca koji ne čitaju ništa, uvereni da im je dovoljno ono što su iščitali, a istina je da je posao pisca da čita. Samo tako može da stvara. Od grada do grada, od biblioteke do biblioteke, srela sam mnogo različitih ljudi, često sam bila zatečena lepotom misli istih, neretko iznenađena grubošću, te s pravom mogu da tvrdim kako je publika veoma različita kada su književne večeri u pitanju. Nije mali broj situacija da dolaze pod prinudom kako bi se popunila prazna mesta, zato imam običaj da javno kažem kako pravi čitalac vredi stotine onih koji s mukom dolaze, a da knjigu nisu ni okusili.
Svaki umetnik ima neku “tajnu sobu” gde crpi energiju. Da li i vi imate neko posebno mesto gde crpite energiju pre nego počnete sa stvaranjem novog književnog dela ili je to stvar trenutne inspiracije?
Tajna soba svakog pisca je njegova duša. Pomoćne odaje su sve ono što nas okružuje. U mom slučaju to je reka kraj koje sam odrasla, duge šetnje kada satima razmišljam o romanu koji stvaram, mesto gde razgovaram sa svojim junacima čineći od njih likove sa karakterima. Inspiracija je samo odeća koju menjamo s vremena na vreme, jer postati pisac nije stvar trenutka, već proces koji počinje od malena. Jednostavno rođeni ste s talentom koji tek treba neko da prepozna ( roditelji, učitelji, nastavnici). Znate da napišete lep sastav, a ne umete da objasnite kako to znate. Tada kreće magija. Taj početnički rad počinje da se grana u vašoj glavi i vi shvatate da želite da ispričate jednu priču. Pa drugu, treću i tako redom. Sve postaje haotično u vašoj glavi. Dok shvatite da nikada neće doći do uređeneog niza, prođu godine i shvatite da je umetnost poljana maka koju ako jednom pređete ne umirete nikada. Zato i kažemo da je knjiga večna i da umetnik ima tu privilegiju koja ga odvaja od običnog čoveka – neobičan je, jer je iluzionista, čarobnjak, duh, a liči na čoveka. Zemaljsko nosi na sebi, a univerzum mu je dom .
Šta je ono što možemo da najavimo kada je u pitanju naredna godina, osim osmog romana koji će uskoro biti predstavljen vašoj čitalačkoj publici?
Novi roman nosi naslov “Uspavanka za mrtve”. U pitanju je psihološka drama koja mi je oduzela deo života, čini mi se. Ne toliko, radi teme kojom sam se bavila (reinkarnacija) koliko radi ideje, jer nije izašla iz mog uma. Roman očekujem najkasnije do aprila meseca. Novina je što ću se prvi put pojaviti na sajmu knjiga u Podgorici, te ću imati prilike da tamošnju publiku upoznam sa svojim radom. Trudiću se da održim što više književnih večeri, da budem na Sajmu knjiga u Sarajevu, Banja Luci, Beogradu, pa čak i na manjim sajmovima, jer sam mišljenja da knjiga treba da bude dostupna svima, a da autor treba bar na početku da isprati svoje delo. Pisanje me čini veoma srećnom, te se radujem početku rada na devetoj knjizi, a to će se desiti čim moja “Uspavanka” ugleda svetlost dana. Ne mogu, a da ne dodam ono što sam ponovila nebrojeno puta, a to je da mi je malo jedan život da napišem sve što želim. Ono za čim žudim je da imam objavljena sabrana dela i to je projekat kome ću se sasvim posvetiti kada budem imala deset objavljenih knjiga. Biće moja sitna lična satisfakcija za sve ono što sam do sada uradila na polju književnosti i stvaralaštva. Taj osećaj da neko poželi da u svojoj ličnoj biblioteci ima sabrana dela Angeline Petrović podeliću sa čitaocima čim se dogodi. Pisac sam, te ovim pokazujem puteve gde sudaram realnost i lične vizije.
