Danas se susrećemo sa sve većim problemom. Sa pojmom “odliv mozgova”. Ljudi, školovani kadar, zbog svoje budućnosti odlaze iz svoje matične zemlje u neku bolju, u potrazi za bolje plaćenim poslom. Na jednom od svojih predavanja, profesor Perišić nije pitao želite li da ostanete u Srbiji, nego koliko vas ima plan da ode iz Srbije.
Mi, studenti, koji smo slušali njegov predmet, nismo znali šta da odgovorimo. Ne zato što smo se dvoumili da li ćemo ostati ovde, već smo se pitali šta bi nam on savetovao.
Profesor Perišić je bez razmišljanja rekao :”Ako ne možete ovde da nadjete posao za koji se školujete, idite, negde će neko da ceni trud koji ulažete.” Zavoleli smo njegov predmet jer nam nije pricao bajke. Rekao nam je istinu.
Često razmišljam o tome kuda otići. I da li otići. Ako da, zašto da? Ne postoji Utopija. Samo trud i rad. Samo je novo pitanje da li sve ispočetka? Ili nastaviti tamo gde si stao?
Da li svojoj zemlji pružiti novu šansu?
Ili novac rešava sve. Platiti za radno mesto.
Ili možda u stranku? Zadržati ponos ili se prodati? Dati dušu djavolu. Staviti potpis na dnu papira i osuditi sebe na doživotnu robiju.
Došli smo do trenutka kada diploma fakulteta ne vredi. Kada se vrednuje partijska knjižica vladajuće stranke. Kao viza za sve zemlje sveta. Kao imunitet. Sve imaš. I niko ti ništa ne govori. Dobijaš ponude za posao za koje se nisi ni školovao. A validni kadar čeka na birou.
Da li dati šansu, kako kažu, stabilnoj državi, i čekati pošteno svoje radno mesto? Ili ga sam sebi stvoriti.
Odliv mozgova ili ne?
