S obzirom na to da Nenad Škundrić nikada nije štedeo svoje goste, nevezano od toga da li radi kao televizijsko lice ili je u radijskoj priči kao sad, postavljajući im najnezgodnija pitanja, odlučili smo da upravo takva ili makar slična pitanja mi postavimo njemu. U nastavku pročitajte kako se snašao i procenite sami koliko je i da li je uopšte bio iskren.
– Ljudi kažu da si arogantan i uobražen?
Možda samo ostavljam takav utisak, jer kada smo postali demokratska zemlja, mislim i na region, automatski smo dozvoli da nam svaka budala priđe. Ne dozvoljavam to. Raspoložen sam uvek za slikanje i autogram, ukoliko me neko prepozna, jer privatno se oblačim i ponašam kao i svi drugi i apsolutno ničim ne skrećem pažnju. Samo želim da se jedna stvar zna, da ako sam javna ličnost, nisam javni toalet. A sada je omogućeno da vas svaki idiot komentariše ili da ne upotrebim neku drugu reč, ali čim sam pomenuo javni toalet, možete da naslutite o čemu se radi. Niti sam arogantan, niti sam uobražen i to najbolje znaju moji prijatelji. Ali nemam potrebu da to dokazujem svima. Neka svako stvori sliku o meni koja njemu najviše odgovara. Nemam ništa protiv.
– Da li je istina da se ne družiš sa kolegama?
Kako mogu da se družim sa kolegama kada ih nemam. Ne postoji osoba na javnoj sceni koja podjednako uspešno se bavi i televizijskim i radijskim voditeljstvom i pritom obara sve rekorde slušanosti i gledanosti, piše romane koji se rasprodaju za svega nekoliko dana, a takvim podatkom ne mogu da se pohvale ni “registrovani” književnici, dizajner sam, model, glumim u predstavi zajedno sa Jelicom Sretenović, predstava koja je dobila nagradu za hit predstavu dve godine uzastopno, tekstopisac sam, pr, bio sam i pravni zastupnik jedne kompanije, pripremam i svoj samostalni cd, uređujem rubriku na jednom portalu gde sam ugostio najeminentnije ljude sa javne scene ili one manje poznate, ali koji već imaju ozbiljne rezultate iza sebe, i ništa od ovoga ne radim prosečno već sam zahvalan Bogu što posedujem toliko talenata kojima mogu da se igram, ali ozbiljno igram. I kako onda neko može da mi bude kolega? Ja nisam reporter koji trčkara kao veverica u teranju ne bi li uzeo izjavu od neke pevaljke, nikada nisam imao nekoga ko je iznad mene i ko će mi govoriti šta da radim. Ne podnosim autoritet, jer dovoljno sam obrazovan da to sebi mogu da dozvolim. Meni niko nije bio vlasnik, gazda, šef… na raznorazne manifestacije idem kao gost koji sedi u prvom redu, ne idem da bih radio za razliku od većine mojih kolega. Davno sam te okvire prevazišao. Neko sam ko se bavi javnim poslom i čiji rad se poštuje. Makar ga poštuju ljudi koji su direktno u ovom poslu. Šta misle neki reporterčići, kamermančići, neostvareni idioti i sujetni ljudi, apsolutno me ne zanima. Ne želim da budem deo tog primitivnog sveta. Cela estradna scena me podseća na ogromnu septičku jamu. Kada sam sa Zoranom počeo da radim emisiju “Ko vam dade termin” gotovo da ne postoji novinar, a da ga ja na sopstvenu inicijativu nisam ugostio, čak i kada su mi govorili da mi anonimusi nisu potrebni. Želeo sam kolegijalno da im pružim podršku, danas većina njih glumi ludilo i na pamet im nije nikad palo da me pozovu i zahvale se. I o čemu onda da pričam? Imam prijatelje iz detinjstva, u kontaktu sam sa nastavnicima i profesorima, čak i sa ženama koje su me čuvale u obdaništu, pa zar vam to ne govori kakav sam ja. Sve ostalo pustite niz vetar jer nije vredno komentarisanja. Bavim se isključivo svojim radom, ne zanimaju me drugi, tako da, uspeh je jedino što može nekim takozvanim mojim kolegama da zasmeta, ali ja sa tim nemam apsolutno ništa. Postoje ustanove koje se bave takvim slučajevima, rado će ih dočekati raširenih ruku.
– Koliko god se trudiš da ostaviš utisak nedodirljivog mladog čoveka, znamo da si privatno veoma emotivan?
To nije tačno. Ja nisam emotivan, ja sam bolesno emotivan. Reagujem na svaku nepravdu. Boli me. Ne pričam sad samo o nepravdama koje su bile učinjene meni, sa njima se najlakše izborim, mislim i na nepravdu koja se čini drugim ljudima. Veoma tugujem i kada neko odlazi iz mog života, a smatrao sam ga kvalitetnim čovekom. Kada kažem da odlazi, ne mislim samo na smrt, već mnogo šire. U stanju sam i po nekoliko godina da patim. Međutim, moram da se pohvalim i da kažem, da sam uspeo sve svoje tuge i patnje da pretvorim u lepa sećanja. Sve ono što mi je nekada izazivalo setu, danas izaziva blagi osmeh na mom licu jer se trudim da se samo lepih momenata sećam.
– Da li postoji javna ličnost sa kojom ne govoriš?
Naravno. Još davno sam rekao da ne razgovaram sa Sekom Aleksić jer se našla uvređenom kada je pročitala moju izjavu da su Lepa Brena i Zdravko Čolić najveće zvezde. To je privatna stvar, ali ona svakako neće biti zabranjena u mojoj emisiji, tačnije njene pesme. Naprotiv, kako sam ja i muzički urednik svoje emisije, redovno njene hitove stavljam na listu. Ne pričam sa Sanjom Marinković jer ta žena ima neku veoma čudnu percepciju u svojoj glavi. Jedan dan vam se javi, drugi dan se pravi da vas ne poznaje. To je nevaspitano i bezobrazno. Tu su još i Ivan Mileusnić, Jelena Jevremović, Dejan Milićević… ima ih još, ali ne vidim poentu da ih pominjem, niti da govorim zbog čega sa njima ne razgovaram. Moj obraz je čist i ja sam prema svakome bio čovek, to što neko ima amneziju kada su određene stvari u pitanju, ili je povodljiv, njegov je problem.
– Lepa Brena ili Ceca?
Volim pesme i jedne, i druge. Ali je Brena ipak žena koja je na najlepši mogući način obeležila moje detinjstvo i suvišno je bilo šta pričati o toj ženi, nevezano od toga da li je volite ili ne. Kada je Ceca u pitanju, tu nisu samo pesme kao deo njene karijere. Ona vuče sa sobom jednu veoma tešku i mračnu priču koja meni lično ne odgovara. Ona je proizvod devedesetih, a svi znamo šta se tada dešavalo. Brena u meni budi najlepša sećanja i prosto je neuporediva. Bilo koga da ste mi stavili, Brena bi svakako bila moj izbor.
– Da li postoji neka javna ličnost koju kada vidiš na televiziji, automatski menjaš program?
Jelena Tomašević. Ima ih još, ali ona mi je prva pala na pamet. Ne volim ljude sa “mrmotskom” energijom.
– I da ne bude da smo samo bili “neprijatni” sa pitanjima, za sam kraj, šta možemo očekivati od tebe u skorijoj budućnosti?
Trenitno sam fokusiran na svoju radijsku emisiju “Sve po spisku sa Škundrićem” koja se emituje svakoga četvrtka od 20h na net VIBE radio stanici u sklopu kompanije TopMedia koja će do septembra predstaviti jedan poseban program, gde će na dostojanstven način sve javne ličnosti moći da se bave svojim poslom. U pitanju je jedna ozbiljna priča na kojoj aktivno radimo već duže vreme i siguran sam da ćemo dobro prodrmati ceo Balkan. Radi se i dopunjeno izdanje mog romana “Iza osmeha”, predstava “Ko vama dade predstavu” gde sam u glumačkoj podeli sa pomenutom Jelicom, ali i sa Zoranom i Nigorom nastavlja da živi, pripremam album koji će se zvati “I kada me svi zaborave…” i gde ću objediniti sve pesme koje sam radio. Temeljno radim na tome jer je u pitanju balkanski projekat. Uspostavio sam saradnju sa muzičarima gotovo iz celog regiona, pa čak i iz Grčke. Na jesen objaviću i svoju samostalnu pesmu i već sad postoje naznake da će to možda biti jedan duet, ali biće prilike da o tome pričamo. Predstava “Trenutak prevarenog očekivanja” imaće svoju premijeru u novoj pozorišnoj sezoni, a pored mene igra moja divna Jelica Brestovac. Zaštitno lice sam mnogih kozmetičkih brendova, često mi se javljaju i domaći dizajneri kako bih bio njihov promoter, itd… i sad vi meni recite, o kojim kolegama vi meni pričate?
