Književnica Angelina Petrović napravila je određenu medijsku pauzu, tako da smo imali dovoljno razloga da je kontaktiramo i postavimo nekoliko pitanja. U nastavku teksta pročitajte kao i uvek veoma zanimljiv i inspirativan razgovor sa pomenutom damom.
Kažu da su ova vremena najteža za ljude koji se bave umetnošću. Kakva su vaša zapažanja?
– Složila bih se delimično sa takvom konstatacijom. Teška su u finansijskom smislu jer je umetnik stavljen pred težak ispit: kako preživeti? Stoga odgovor nije nimalo jednostavan, pogotovu ako se uzme u obzir da, gledano kroz istoriju, svaka pandemija traje 3 godine. Sa jedne strane imamo sve vreme ovog sveta da se posvetimo stvaralaštvu, a sa druge strane stoji gvozdena rampa da to što smo “proizveli” treba plasirati na tržištu. Tada se nametne jedan ružan zaključak, a to je da je današnje vreme jedno breme čim autor knjigu tretira kao robu. Iskreno, trudim se da ne upadnem u takvu zamku, te planetu zaraženu virusom posmatram sa izvesne distance govoreći sebi da je zdravlje iznad svega, da sve prolazi, pa tako i ovo što nas je snašlo i u dobroj meri ujedinilo.
Da li ste nekad razmišljali šta biste radili ukoliko vam pisanje ne bi bilo primarno zanimanje?
– Sada dolazimo do moje, nebrojeno puta ponovljene rečenice kako mi je malo jedan život da napišem sve što želim. Napustila sam posao profesora da bih se posvetila pisanju, ne verujem da bih uradila obrnuto. Pisanje me učinilo mudrijom, pametnijom, plemenitijom, ne bih se nikada odrekla takvih darova. Složiće se mnogi umetnici sa mojom tvrdnjom da umetnost ne zna za kalkulacije, ili to nosite u srcu i duši ili niste umetnik, već prosta imitacija, stoga nikada ne razmišljam niti imam rezervni plan u glavi već samo želju da napišem knjigu. Jedine misli koje me prožimaju jesu da u jednom trenutku objavim zbirku priča, potom biografsko delo, pripovetke i tako zaokružim jednu celinu uverena da pisac mora podjednako dobro da vlada i kratkom formom, a ne samo da se iskaže kroz roman. Iako su mi misli usmerene ka pisanju desetog romana, negde u kutku mozga stoji i ta želja.
Imate tu mogućnost da zahvaljujući pisanju otputujete gde god poželite. Koje vam je najdraže putovanje, a da ste isto pretočili u roman?
– Kada kažem da iza sebe imam preko 800 književnih večeri u proteklih 11 godina, potom 9 sajmova knjiga godišnje jasno je da mi je takav način života dodatno produbio vidike i omogućio da bolje sagledam sudbinu pisca. Da ne bih ostala nedorečena dodaću jednostavno pojašnjenje: lako je biti junak u selu, budi heroj u svetu! Radnje svojih romana geografski sam razmeštala, ne samo po Evropi, već i drugim kontinentima, mestima gde sam bila i onim o kojima sam učila, istraživala, zadovoljna kada shvatim da o nekom gradu toliko znam kao da sam u istom boravila mesecima. Ipak bih izdvojila Nicu čije lepote su mi bile inspiracija za roman “Iznutra”, a sa druge strane “Prag”, prestonicu koju nisam nikada posetila već učila, čitala, inspirisana Kafkom, te je tako nastao roman “Sveštenik” na koji sam posebno ponosna.
Pun kofer sreće i pun kofer tuge imaju istu težinu, ali nam je ipak teže da ponesemo ovaj drugi. Kakva su vasa iskustva?
– Mali su koferi da bi u njih strpali i jedno i drugo. Namerno sam banalizovala frazu koju često upotrebljavamo uverena da je pravi naziv za te kofere srce. U ljudskoj je prirodi da se “igra” sa srećom, da pokušava da se nadmeće sa jednom uzvišenom, a ipak promenljivom kategorijom u životu svakog od nas. Sreća nas ušuška, dozvoli nam da budemo neoprezni, čak bahati, da ne razumemo ljude oko nas, pa se jednog trenutka počnemo poigravati sa srećom sve dok je ne naljutimo, te nam okrene leđa i u sekundi se pred nama otvori nepregledni duboki bunar tuge. I to je neminovnost koju niko nikada neće promeniti, jer je život satkan i od sreće i od tuge. Jedino u šta sam sigurna je da bar jednim delom bića možemo i moramo naučiti da poštujemo svaki srećan trenutak u životu, da verujemo da sreća podjednako pripada sima, da ne budemo sebični već sreću delimo jer samo tako ćemo je množiti, uvećavati, dovoljno nahranjeni da budemo spremni na tugu koja dolazi nenadano i u oblicima čije prisustvo zna i te kako da zaboli. Tada postajemo svesni lične snage i volje sa jedne
strane, odnosno nemoći i potištenosti sa druge strane. Sigurna sam da niko od nas nema u sebi ugrađen mehanizam da loše potisne i u trenu izađe kao pobednik, već je potrebno vreme da tuga sazre u nama. Tada je pretvaramo u osećanje, potom u uspomene. Taj trenutak bih nazvala spoznajom. Sve dok se to ne dogodi samo smo sićušni crvi u čeljustima opake zvere.
Danas je teško planirati bilo šta. Međutim neki cilj sebi moramo postaviti. Koji su vaši ciljevi kada je ova godina u pitanju?
– Mudro pitanje! Ima dva lica. Istina je da ne nemoguće planirati, još veća da svi planiramo. 2022. godinu posmatram kao naučno-fantastični film. Hoću li biti vredna i posvetiti se pisanju desete knjige koju toliko želim? Odgovor je: Ne znam! Hoću li biti mudra i shvatiti da je najbitnije ostati stabilan, zdrav, dosledan i ne dozvoliti nikom da vam ukrade gram duše. Isti je odgovor, jer sebe danas vidim kao romansijerku čije “tkanje” nije samo nizanje redova, već ispisivanje života u svim njegovim aspektima. U jedno sam sigurna, a to je, kako neko reče davno, da pamet obogaćujemo primanjem, a srce davanjem. Moj cilj je tu ispred mene, gledam u radni naslov svoje desete knjige sigurna da je moja snaga u meni, da me nije i nikada neće napustiti te da ću da ću za godinu, dve svoje čitaoce obradovati novim romanom. To su moji nepregledni vidici – veliki prozori male kuće. Svakako osećam potrebu da dodam kako ću se u martu družiti sa čitaocima na sajmu knjiga u Novom Sadu, a u aprilu u Skenderiji u Sarajevu. Verujem da neće biti odlaganja, a ukoliko ih bude, ostaje knjiga čiji put ne može zaustaviti nijedna sila. Darvin je rekao: ”Nisu loša vremena, nego čovek”. Usuđujem se da dodam da vreme ima svoj tačan pravac, a da svako od nas može da skrene i u sporednu ulicu ukoliko je hrabar da menja utabane tokove.
