Davno, baš davno, možda sam imao nekih 15-ak godina ili manje, nije ni važno. Letovao sam u Budvi sa majkom i jedno veče video sam plakat na bazenu “Rondo” gde je nastupala Marina Perazić najavljujući svoj veliki muzički diskografski povratak.
Bio sam uzbuđen i srećan. Već sam imao njenu kasetu i znao apsolutno svaku pesmu.
Zauzeo sam sa mamom i našim prijateljima najbolje mesto.
U jednom trenutku vidim kako Marina Perazić sama sedi za jednim stolom i nešto piskara. Ja, onako, mlad, nisam preterano ni razmišljao, želeo sam samo da joj se približim i da se potpiše, u to vreme, na parče nekog papirića.
Ustao sam sa stola, prišao joj, ljubazno se javio i zamolio da mi se potpiše na pomenuti papirić. Nije mi ni pogledala. Samo je kratko i otresito rekla:
– Ne mogu sad, radim nešto , dođi kasnije”.
U tom trenutku sam se osećao kao da mi je neko prosuo balon najhladnije vode na glavu. Ali sam sebi dao jedno obećanje.
- Jednog dana postaću javna ličnost, imaću svoje emisije, a ti ćeš biti jedna od gošći”.
Nakon ovog, za mene, neprijatnog iskustva, nikada nisam želeo da priđem javnim ličnostima. Šanse nije bilo.
Vreme je prolazilo, ali sam je sačekao.
U to vreme radio sam emisiju sa pop pevačicom Zoranom Pavić i gost nam je upravo bila Marina Perazić. Ništa joj tad nisam rekao, intervju je prošao fantastično.
Tek, kada sam krenuo sa svojom autorskom emisijom “Sve po spisku sa Škundrićem” otkrio sam dugo čuvanu tajnu kada mi je bila u gostima i malo je reći da se postidela. Zamolila me je da joj oprostim, da će mi se odužiti, ali ja zaista nisam hteo da je stavim u neprijatnu situaciju, već da ispričam jedan zanimljiv trenutak koji nas povezuje.
Danas smo Marina Perazić i ja prijatelji, ona je fantastična osoba koju izuzetno cenim, poštujem i volim.
Tako da, Maki, nadam se da se nećeš naljutiti, znaš koliko si “moja”
