Pobeda dolazi “porazom” ! (III deo)

Piše Jelena Bakos

Nakon svih neprijatnosti koje sam ostavila iza sebe, obrela sam se u neki drugi svet, meni takodje do tada nepoznat, svet odraslih. Upoznala sam mog sadašnjeg supruga koji me je u svemu razumeo i podržavao a iznad svega voleo i to baš takvu kakva sam bez ikakvih namera da me menja.

Mi smo jedno drugo dopunjavali, odlično fukcionisali, bili smo srećni i uživali u svakom danu i trenutku provedenom zajedno. Venčali smo se i dobili predivnu kćerkicu po imenu Sara. Ona je centar našeg sveta i bila sam spremna na nove izazove, kao supruga i majka ali ne i na to da sam bila samo uljez u kući suprugovih roditelja i ništa više.

Za nekoga sa 20 godina to je bio veliki šok. U očima mojih roditelja, bila sam dete koje se našlo u vatri života i kao i svaki roditelj znali su i videli kroz šta sam prolazila.

privatna arhiva

Pomagali su mi maksimalno u svemu, savetovali da lakše prebrodim krize u koje sam upadala, zbog zdravstvenih problema sa detetom, zbog toga što nikada nisu mogli da dođu u kuću gde sam živela jer nisu bili dobrodošli od strane svekra i svekrve.

U prvih god braka bilo je svega,odlazila sam kod roditelja na neko vreme da se oporavim,vraćala se ponovo svom suprugu, jer smo se voleli, a tvrdoglavo sam bila rešena da sačuvam brak i da naše dete raste uz oca i majku bez obzira što je cena po mene bila previsoka.

Jedino na šta nisam računala bilo je moje zdravstveno stanje, koje se iz dana u dan pogoršavalo. Roditelji su me posmatrali, kada bih otišla sa kćerkicom u posetu, kako pred njihovim očima venem, kako je nestao sjaj u mojim očima, osmeh sa moga lica, pogled mi je bio izgubljen između dva sveta kao što sam i ja sama bila. Bila sam zatočenik svoga tela i duše i nisam videla izlaz i rešenje između onoga što zaista želim i onoga šta proživljavam.

Želeli su da odem iz te kuće u kojoj sam bila dočekana na nož, svi su mi govorili da su to čudni ljudi sa čudnim principima i stavom, ali mislila sam da će vremenom sve doći na svoje. Nikada nije ni posle 10 godina niti će.

Kako je vreme prolazilo ja sam se sve više povlačila u sebe, postala sam depresivna i nesrećna, pa sam za 2-3 dana gubila po 1kg. Bila sam “kost i koža”, anoreksična osoba koju ljudi nisu prepoznavali na ulici.
Koliko god reci i metafora upotrebila,pakao u kome sam živela sa suprugom i detetom ne može se opisati.

Želeli su da mi uzmu dete i povrate sina, pa makar me proglasili za neuračunljivu, nepodobnu i lošu majku. Došlo je osim psihičkog i do fizičkog nasilja u porodici, u čemu je prisustvovalo i moje dete.

privatna arhiva

Bukvalno sam pobegla sa detetom kući, moji su pozvali službu za nasilje u porodici i rešili da sve to preseku zauvek! Nisu mogli da se drže po strani i da gledaju moju nesreću, Jelenu u koju su uložili toliko ljubavi, brige, nade, želeli su joj svu sreću ovoga sveta.

Govorili su da nisam sama, da mene ima ko da voli i štiti i brine o nama dvema. Trudila sam se da ne vide moje suze i tugu, jer sam znala koliko ih boli. Posto je moje zdravstveno stanje bilo zabrinjavajuće, imala sam oko 39kg, mama je rešila da krene sa mnom po lekarima kako bismo rešili psihičke i mnogobrojne zdravstvene probleme. Posećivale smo psihologa, psihijatra i dobijala terapiju zbog depresije. Na pregledu kod lekara konatatovano je da sam došla u zadnji cas. Bubrezi samo što nisu počeli da otkazuju, želudac mi je “spao” sto je prouzrokovalo nesnosne bolove i gubitak apetita, krvna slika veoma loša i aritmije koje su me gušile pa sam u par navrata završila u hitnoj.

U tim trenucima mučilo me je opet ono “zašto”, zašto su ti ljudi zli, zašto i kako im je nestala ljudskost, zašto je lakše mrzeti, zašto im smetam pa čak i moja senka?

Bolelo me je što sam jos od rođenja morala uvek za nešto da se borim, što su me pratili bol, suze, razočarenja a ljubav i spokoj imala sam kao i sada jedino dok sam bila u zagrljaju roditelja okružena neizmernom ljubavlju, koji ni za mene učinili sve na svetu i to mi otvoreno i nedvosmisleno uvek pokazivali i davali do znanja.

Svaki lekar kog sam posetila dao mi je isti savet da se okrenem sebi i nađem smisao u svom životu, nešto što će me ispuniti i pomoći da prevaziđem bol i depresiju i učiniti me srećnom i zadovoljnom osobom, da sigurno imam svoje kvalitete koje još nisam otkrila. Kada to uspem biću izlečena i neće mi trebati ni lekari ni tablete.

Da, želela sam da promenim svoj život iz korena, želela sam da budem srećna, da izađem kao pobednik, da oni koji me vole budu ponosni na mene ali sve se vrtelo u krug “KAKO” ?

Nakon nekog vremena, onako iznenada, rešila sam dićiću se kao “Fenix” iz pepela i dokazati da sam ja osoba koja vredi i koja je za poštovanje i “NIKADA VIŠE NIKOME” neću dozvoliti da me povredi, neću više trpeti nasilje i poniženja jer to nijedno ljudsko biće ne zaslužuje.

nastaviće se …

Povezane vesti

Leave a Comment