1
0
U ovom momentu, čini nam se, da smo svi jednaki. Zbog trenutne situacije apsolutno sve trpi jedan veliki pritisak. Kada su profesije u pitanju, estrada je dobila najveću medijsku pažnju, pa se “žongliralo” novcem koji su izgubili pevači s obzirom da im je rad potpuno onemogućen. Ništa bolja situacija nije ni sa glumcima, a kako se u celoj ovoj priči snalaze književnici, o kojima se veoma malo pisalo, kazaće nam Angelina Petrović sa kojom već godinama imamo lepu saradnju.
Virus koji je već nekoliko meseci nepobediv u celom svetu, uticao je na mnoge privredne, društvene, ekonomske, kulturne i ostale oblasti. Možda nisam u pravu, ali mi se nekako čini, da je u ovom trenutku književnost zapostavljena u poređenju sa nekim drugim stvarima? Koliko vi lično i profesionalno osećate posledice svega ovoga?
Od davnina je poznato da je epidemiologija barem pedeset procenata psihologija a to suštinski znači jedno: nije bitno kako se ponaša virus, već kako se u datim okolnostima ponaša čovek. Ovo sada što se dešava na planeti nam tačno govori ko i koliko u sebi nosi taj plemeniti “virus” koji nam pomaže da preživimo, čuvamo sebe, jer time štitimo i druge. Naša svest je naša odbrana i jedini lek. Književnost danas zauzima isto mesto kao i pre pandemije, rekla bih i da je podignuta jednu lestvicu iznad. Mislim da su drugi vidovi umetnosti u daleko težem položaju ( film, muzika, pozorište) Piscu nije neophodna publika, ali je želi, nekada želje nisu ostvarive, ali pisac nema problem sa tim. On sedi i stvara. U svom svetu vidi daleko , dostiže nemoguće visine i dubine. Sa druge strane je čitalac, duhovna veza na toj relaciji je neraskidiva. Knjiga je u velikoj meri zamenila kafanu, park, ulicu, tržni centar itd. Moram da se ogradim, jer mogu da govorim u svoje ime i u ime svoje izdavačke kuće, a istina je da mi je nakon sajma knjiga u Novom Sadu pomeren termin za osamnaest književnih večeri u Srbiji, Republici Srpskoj, Severnoj Makedoniji i Federaciji, ali to nikako nije zaustavilo put knjiga. Kao vlasnik Izdavačke kuće ne mogu, a da ne kažem da su gubici evidentni , da podjednako osećamo to svi, počev od lektora, korektora, prelamača, sve do štampara, ali svaki pisac je veoma srećan kada čuje da se njegove knjige čitaju, uzimaju iz Biblioteka ili naručuju preko raznih sajtova. Sem toga, romani su dostupni i u knjižarama, tako da pisac može sasvim da se posveti stvaralaštvu ako je ograničen da putuje i lično promoviše svoje romane.
Danas kada šetate gradom, vidite preplašene ljude, ljude koji su u strahu. Nema više onih osmeha po kojima je Beograd bio poznat. Da li se plašite da ćemo zaboraviti iskreno da se smejemo?
Veliki sam optimista, verujem da svaka nevolja mora jednom proći, verujem da svako biće u sebi mora da nađe makar davno zalutalo zrno ljubavi, volje, snage, istrajnosti i dubokog uverenja da u ovom jednom životu, ma kakve da su okolnosti, mora da pronađe način da bude zadovoljan sitnicama, da razmišlja o pravim vrednostima I da mu zdravlje bude najpreče. Juče sam šetala beogradskim ulicama, iskreno, veoma srećna jer su zatvorena sva ona ružna mesta odakle dolazi nagori primitivizam koji je po mom mišljenju intenzivniji od svakog virusa. Ako beogradski splavovi zatvore svoja vrata , tada će svi ljudi niske psihološke svesti biti prinuđeni da to vreme utroše na neki drugi način, a ne tako što će zaražavati sebe, svoju okolinu , roditelje Itd. Ne verujem da će ljubitelji takvih prostora pročitati neku knjigu, ali svakako se neće nalaziti u zagušljivoj prostoriji koja prima “pacijente” do samog potonuća. Čarli Čaplin je rekao da je dan bez smeha izgubljen dan i neka to bude moja poruka svim ljudima. Osmehnite se i kada vam nije do smeha, osmehnite se i kada vas neko mrko gleda, osmehnite se kada je apotekar neljubazan. Pokažimo svetu da ćemo osmehom pobediti sve nedaće I iz ovog izaći jači i mudriji.
Da li komunicirate sa svojom čitalačkom publikom i koja vam pitanja najčešće postavljaju? Da li se vaše knjige čitaju istim intenzitetom, s obzirom da nije u pitanju lako štivo ili se tu neki veliki pad nije osetio?
Delimično sam odgovorila na ovo pitanje na početku. Komuniciram i sa piscima, i sa budućim piscima jer imam svoju izdavačku kuću, a mnogi žele da objave svoje knjige, ali i sa svojim čitaocima. Uglavnom me pitaju da li će se ove godine održati sajam knjiga u Beogradu, Banja Luci, Sarajevu i Nišu i da li ću realizovati zakazana gostovanja? Javljaju mi se i čitaoci iz Crne Gore i moram priznati da sam veoma ponosna jer je moji romani čitaju u čitavom regionu. Jedino što znam u ovom trenutku je da je sarajevski sajam pomeren za prvu polovinu oktobra, a banjalučki za kraj septembra. Raspored za beogradski sajam biće objavljen u drugoj polovini avgusta. Oseća se nelagodnost među izlagačima jer se najavljuju posebne mere za sve kulturne manifestacije, a to je ono što može dovesti do manje posećenosti, samim tim i nižeg finansijskog efekta. Ovo govorim sa aspekta izdavača, nikako pisca. Kao autor osam romana uverena sam da knjiga ne poznaje granice, viruse, ograničenja, da ne postoji nikakva sila koja nekome može oduzeti pravo da čita, uživa u knjizi, kao što pisac uživa u svom drugom svetu dok stvara.
Ne tako davno pričali smo koju vašu knjigu bi voleli da ekranizujete u filmskoj formi. Da li postoji neka vaša knjiga koja je “prihvatljiva” i za pozorište?
Pozorišna režija nije isto što I filmska, nisam sigurna kako bi se pozorišni reditelj snašao kada bi trebalo na daske koje život znače prikazati jedan triler. Gledala sam u Berlinu pre nekoliko godina jednu predstavu u njihovom nacionalnom teatru i bila istinski fascinirana scenama koje sam kasnije nazvala pravim filmskim, jer je sve delovalo toliko uverljivo. Poznati nemački pozorišni reditelj Maks Rajnhart je rekao da veruje u besmrtnost nemačkog pozorišta i zaista je tako, jer je to pravi teatarski raj u Evropi. Čak imaju i svog Oskara. Gledala sam izvođenje Geteovog” Fausta” i to je ostavilo toliko snažan utisak na mene, a najviše zbog dramaturgije koja je podignuta na vrlo visok nivo. Kada bih bila neiskrena rekla bih da mi je svejedno da li će se neko od mojih dela naći na daskama koje život znače, ali isto tako sam savršeno mirna i ako se to ne dogodi u ovom životu, jer će možda neke nove generacije čitati moje romane nakon sto, dvesta godina i omogućiti da moja dela žive večno. To mi je daleko značajnije od svakog ovog trenutka. Pisac i besmrtnost se u mojoj glavi preklapaju. Samo ona dela koja nas nadžive biće validna potvrda da smo radili valjano.
Novu knjigu ste počeli da pišete još pre nekoliko meseci. Da li je ova situacija sa virusom KOVID 19 usporilo vaše stvaralaštvo i koja bi poruka za kraj bila svim čitaocima našeg portala?
Nova knjiga raste iz pepela jednog tužnog vremena u kome smo se svi našli. Sasvim je otporna na sve udarce sadašnjice, sasvim me je oplemenila, dala mi život, polet, dubinu, sve ono što me godinama čini romansijerkom otvorenog srca i jakih reči. Epidemija mi je donela toliko željeno vreme da se sasvim posvetim svom novom romanu, jer su protekle tri godine bile vrlo intenzivne kada su u pitanju moja gostovanja I sajamske manifestacije, jednog trenutka sam se osećala kao da živim u koferu, a to književnicima nikako ne služi na čast. Pisac je biće uma, pisac je čitanka, bojanica, drama, priča, pripovetka, roman, novela. Pisac je živa statua kome su ruke srce i duša, a noge putujuće misli. Ako hoda, prenosi ih drugima, ako piše, samo čeka trenutak da ih prenese u glave čitalaca. Zato je knjiga jednostavan put ka razumevanju, ljubavi, praštanju. Moja današnja poruka svim čitaocima vašeg portala je da volite život, jer život je večna ispovest, a sve naše ispovesti smo mi, naši postupci, kajanja. Stoga, u piscima ne gledajte književne svece već bića satkana od najtananijih I najgrubljih emocija. Samo takvi mi stvaramo vašu duhovnu hranu.
