6
1
Po završetku srednje škole željela sam da upišem “Fakultet dramskih umjetnosti” na Cetinju što mi je bila želja od ranog djetinjstva, međutim moja majka je bila protiv toga jer je tvrdila da će mi biti neizvjesna budućnost sa takvom karijerom i predložila da upišem kanadski koledž u Budvi i to odsjek Internacionalni menadžment u Turizmu i hotelijerstvu.
U toku prve godine studija slušala sam predavanja Kanadskih i Američkih profesora o mogućnostima nastavka studija u Americi i Kanadi, nakon čega smo se ja i moje kolege veoma zainteresovali za nastavak stuidija preko okeana.
Ubrzo su već četvoro mojih kolega nastavili studije u Kanadi, dok je jedan dio studenata izabrao opciju Work&Travel za Ameriku. Međutim ja sam se na prvu godinu dvoumila i na kraju nisam pošla za Ameriku sa kolegama, već sam otišla sledeće, 2016-te godine.
Preko agencije sam dobila posao u državi Delaware (Delaver) u prelijepom gradiću na obali okeana, Rehoboth Beach (Rihobot bič). Upoznala sam mnogo studenata iz Srbije, Rusije, Bugarske, Rumunije, Hercegovine, Ukrajine, Turske, Egipta i druženje sa njima mi je ostalo u najljepšem sjećanju. Radila sam u svetskom lancu hotela “Hyatt“ kao sobarica, i lokalnom restoranu “The Green Turtle“ kao hostesa.
Neprocjenjivo bogatstvo predstavlja slučajni susret sa Amerikankom Carrie (Keri) sa kojom sam se već nakon prvog susreta sprijateljila, koja je imala ćerku mojih godina i kod koje sam kao gost provela dva mjeseca. Keri me prhvatila kao da sam njena ćerka i osjećala sam se kao da sam u svojoj kući. Slobodno vrijeme smo ja i Carrie provodile obilazeći okolne gradove, šoping centre i restorane.
Pošto mi se dopao Američki način života i razmišljanja, i divni ljudi koje sam tamo upoznala odlučila sam da nastavim boravak u Americi započevši studije Engleskog jezika u Njujorku.
Jedva sam čekala da se preselim u Njujork. Međutim život u Njujorku nije bio baš tako lak kako izgleda. Iznajmila sam sobu u malo naselje Morris Park koje se nalazi u Sjevernom Bronksu.
Počela sam najprije da radim u restoranu na Tajms Skveru koji se zove “Paul’s on Times Square” , a nakon posla sam žurila na metro da stignem u školu na časove Engleskog jezika do 9h uveče, tako da sam bila aktivna cio dan vodeći računa da nigdje ne zakasnim. Takav tempo života zaista nije bilo lako izdržati, tu užurbanost i trku s vremenom, a paralelno sa tim nastavila sam studije na mom koledžu u Budvi i to preko programa “ Distance Learning”.
Sredinom 2018.godine prijateljica mi je predložila da se prijavim na audiciju za snimanje dokumentarnog filma “Europen women” koji snima poznati američki režiser Alfred Kelman. Prijavila sam se i prošla na audiciji, režiser je bio veoma zadovoljan mojim potencijalom i divio se hrabrosti da sama dođem u milionski grad i borim se za ostvarenje svojih snova. Pored mene u ovom filmu su učestale djevojke iz Ukrajine, Rusije, Bosne i Rumunije. Svaka od nas je pričala o svom iskustvu, o tome što ih je motivisalo da dođu u Ameriku, kako su se borile da nađu posao, da zarade dovoljno kako bi pokrile troškove koji nisu uopšte mali, da se uključe u društveni život, govorile o svojoj zemlji i koliko im nedostaje, o porodici koja je tamo ostala i o mnogo toga drugog.
Sve smo se na kraju složile, iako je bilo mnogo teških trenutaka, nekad bezizlaznih situacija koje život nameće; da nam sviđa i da smo zavoljele Ameriku jer je izuzetno uređena zemlja sa divnim ljudima, i da vidimo sebe u tom sistemu koji pruža svakom pojedincu šansu za uspjeh i priliku da ostvarimo ono o čemu smo nekad maštali .
