0
0
Književnica Angelina Petrović jedna je od “najčitanijih”. Njeni romani se rasprodaju neverovatnom brzinom, pa se često dešavalo da se sa mnogih Sajmova i promocija vraćala i pre nego što je planirala, jer njena čitalačka publika je veoma specifična koja joj pruža neverovatnu podršku, a to je važno za svakog umetnika.
Poslednjih godinu dana i više, situacija na globalnom nivou nije bila uopšte zadovoljavajuća, ali to nije uticalo na rad poznate knjjiževnice. Završila je svoj novi roman, čije medijsko predstavljanje uskoro počinje, tako da Angelina slobodne dane koristi na najbolji mogući način, uživajući u svemu što je čini srećnom i zadovoljnom. Baš iz tog razloga poželeli smo da saznamo šta književnici rade, kada “ništa ne rade”.
Navikli smo da u vašim intervjuima uglavnom se pominje stvaralački rad. Međutim, gledajući poslednjih dana vaše privatne fotografije možemo videti kako provodite dan kada ste lišeni profesionalnih obaveza. Da li i ta “sloboda” može da se poveže sa vašim stvaralačkim radom ili to ipak radite samo sebe radi?
- Pre mesec dana završila sam poslednju verziju rukopisa, tako da je trenutno na lekturi i korekturi i važno je da dodam kako je potrebno ozbiljno vreme da se taj deo posla završi. Lično, taj period doživljavam na poseban način, tako da ono što emitujem na društvenim mrežama, bilo putem statusa ili fotografija je samo stanje mog duha kome sam dala toliko luksuza da se grubo izrazim i pregršt slobode da pokažem kako se osećam. Pisac je letač bez krila, telo bez garderobe, duh bez kočnica, duše veće od vasione, srca po kome se može i čekićem lupati i nežno milovati. Apsolutni doživljaj sreće i ispunjenja koje čovek može da doživi u pravom smislu reči privilegija je malog broja ljudi, a to su umetnici. Da mi ne zamere ostale profesije, ali sigurna sam da pravnik ili vodoinstalater nema u sebi moć transformacije duha od korena zemlje do oblaka. Gotovo nemoguće je da me iz mesta pomere situacije koje prosečnog intelektualca makar zabrinu, jer ja imam svoj drugi svet, onaj u kome se nalaze moji junaci, ljubavi, slabosti, snage. U tim dubinama sam daleko emotivnija nego na površini gde gamižu vrlo otrovni insekti. Ne plašim se uboda, ali ih vešto i suptilno zaobilazim. Drugim rečima, ne trošim vreme na one koji piju tuđu krv. Umetnici i te kako prepoznaju takve životne zamke. Talenat koji nas čini bićima slobodne volje sličan je umetničkom stvaranju, moj pojam života van stvaralaštva ne razlikuje se bitno od onog o čemu pišem. Suština je ista, a može stati u jednu rečenicu: Telo je zgusnuti duh, odeća ga čini zatvorenikom, zato je duh večno slobodan.
Bez obzira što uvek delujete smireno, volite prirodu, životinje, plivanje, vožnju biciklom… da li ipak postoji momenat kada ne možete da kontrolišete trenutni bes ili ljutnju, pa odreagujete možda onako kako ljudi ne očekuju od vas?
- Ako se bavite javnim poslom po nepisanom pravilu imate dve opcije: biti surov ili smiren. Prva je uvek sigurnija, jer što više besa pokažete, privućićete više pažnje. Skandal je ipak skandal! Skandal je ono što vas može vinuti u lažne visine. Mislim da piscima to nije potrebno, čak umanjuje kvalitet onog iza čega stoje. Bes je rezultat slabosti, način da pokažete koliko suštinski ne vladate situacijama bile one privatne ili profesionalne prirode. To nije moj način. Veoma sam smirena i kontrolisana i trudim se da one nemire koje ipak kao biće povremeno osetim, ugasim ili potisnem. Moja nedavna burna reakcija desila se jer mi se pas zaglavio u reci među kanapima kojima ribari vezuju svoje čamce, ali, srećom uspeo je da ispliva na obalu. Kako vreme prolazi spoznala sam da se isključivo u mom mozgu nalazi taj prekidač koji signalizira nemir, uzbunu i da jedino moja ruka može da ga upali. Ne dopuštam nikom da ugrozi taj godinama građen mir i veoma sam “nezgodna” kada neko pokuša da začeprka po mojoj glavi i potraži to dugme. Sve ono što nas pritiska, a toga ima, ode kao rukom odneseno kada izađete u šetnju, zaplivate ili napravite ozbiljnu kilometražu biciklom. Fizička aktivnost je veoma jak stimulans, čak i najslabijim ljudima pomaže, samo je potrebno da im to neko dočara. Spadam u jake žene, stoga sve što radim merim puta tri, a to je ono što se vidi kada se slikam, kako moralisti kažu, polugola. Moja poruka njima je da smo rođeni goli i jednaki. Godine I moda su nas duboko promenile. Nekog na bolje, mnoge na gore.U jednom privatnom razgovoru, rekli ste mi da vam se ljudi javljaju kako bi vam rekli da ste hrabri zbog privatnih fotografija koje smo pomenuli na početku. Smatrate li da je za to uopšte potrebna hrabrost?
- Delimično sam odgovorila na ovo pitanje. Nije to pitanje hrabrosti, već stava. Naravno da mi ne pada na pamet da to ikome pojašnjavam. Ako se osećam lepo u kupaćem kostimu, a pri tom sam na reci, ne vidim ništa vulgarno u tome. Ali tada se desi magija i spoznam koliko su oni zakopčani do grla vulgarni šaljući mi privatne poruke vrlo otužnog sadržaja. Važi pravilo u današnjem društvu da su žene zarad muškaraca spremne da se ponize do dna, ali odgovorno tvrdim da ni muškarci ne plene samopoštovanjem. Izuzeci su oni što me lično poznaju I uglavnom pitaju gde sam kupila tako atraktivan kupaći kostim ili poruče da sam primer kako žena danas može da brine o sebi i na mentalnom I fizičkom planu. Moja hrabrost je samo ljubav koju osećam prema prirodi, Suncu, reci, sećanjima na dane detinjstva i ponos jer i posle toliko godina hodam istim stazama, a da pri tome nisam sebi dopustila takav debakl da se postidim svog tela. Suština je da negujem svoj um, on je izvor moje slobode i misije da budem i ostanem romansijerka oštrog pera i slobodne volje. Mene je nemoguće zarobiti. Ko god je to pokušao, naišao je na zid. To ne znači da sam tvrđava, to samo govori da sam svesna sebe i onog oko sebe.
Da li spadate u kategoriju ljudi koja deli savete ili ih sluša?
- Ne delim savete nikom, čak sam vrlo neprijatna kada se to od mene očekuje. Obično kažem da postoje profesionalci čiji je posao da se bave ljudima na taj način, da nisam ničiji psihijatar, psihoterapeut, itd. Savetodavac je loš učitelj, jer misli da sve za, a spotakne se posle par koraka. Smatram da nemam prava da krojim ničiju sudbinu, da prijateljstvo počiva na drugim osnovama, da je poverenje odraz koji vidimo u ogledalu, a ne u novčaniku. Savete primam isključivo od svog sina, jer ga smatram intelektualnom gromadom, jer mu bezuslovno verujem, jer je pametan i vrlo stabilan, jer budućnost pripada mladima. Moram da dodam da me posavetovao da svoje golišave fotografije podelim, jer, kako mi je rekao, tako pokazujem i drugi deo svoje ličnosti i da je vreme da me ljudi upoznaju i van mog stvaralaštva. Poznaje fotografiju odlično, tako da su mnoge objavljene nastale iz njegovog objektiva. Pisac sam karaktera, u svojim romanima pisala sam o mnogim vidovima ljudskog ponašanja i smatram licemernim da svoju suštinu ne pokažem u svim oblicima – knjigom ili vizuelno.
Uskoro počinjete sa velikom medijskom kampanjom povodom vašeg novog romana. Zbog čitave situacije koja nas je zadesila, niste bili u prilici da se družite sa Vašom publikom. Kakav je sada osećaj, kada se svi nadamo da se polako vraćamo u neko normalno funkcionisanje?
- Osećaj je čudesan. Kao da plovim na nekom čarobnom tepihu, hrlim ka cilju, a ispod mene uginuli virus. Ovo bih nazvala melodramskim, ali verujem da svi pisci dele ista osećanja. Naš život je život putnika, menjamo gradove, hotele, biblioteke, kulturne centre, razmenjujemo
pozitivnu energiju sa čitaocima I to nas pokreće da izdržimo jedan prilično nomadski način života. Ali to je lepota umetnosti – da budeš svoj, a toliko drugačiji. Na ovoj planeti samo sam putujuće pero, a to znači jedno – I kada sam u svom rukopisu, u radnoj sobi, I tada putujem. Moji junaci su moji putokazi. Nikada me nisu uputili na pogrešno skretanje.
