0
0
Nije fraza – za sreću je zaista potrebno malo! Manje od 50 dinara, verujte! Mislim, nije to cena sreće već ljudskosti i saosećanja sa najugroženijima među nama – gladnima, a takvih je, nažalost, svakim danom sve više!
O čemu pričam, odnosno, pišem?! O onome o čemu telalim svake druge nedelje, ali ova tema jeste “Očenaš” i mora se insisitirati na njoj, a fakat je – ljudskosti nam manjka, ali, eto, za tih 50 dinara i manje imamo priliku da se donekle iskupimo, probudimo čoveka u sebi, učinimo nešto za druge, jer pomažući sirotinji pomažemo sebi da ne postanemo ili ostanemo doveka – moralna sirotinja!
Naime, reč je o akciji “Hleb za kasnije”, nečemu što je moj divni prijatelj Nikola, Džoni, video u jednoj od sarajevskih pekara, i zaplakao čuvši objašnjenje: “Ljudi kupe hleb za sebe i plate još po jedan za nekog siromaha, kojih je grad prepun”! Prepun ih je i Beograd, Srbija, više je onih koji su “gladni siti svega” negoli zaista sitih, no… Postojalo je, doduše, nešto tome nalik i kod nas, pre koju godinu, ali je zamrlo brže nego što je zaživelo, pogani smo, šta li, zaboravljajući onu da je bez kolektivne sreće zaludu lična: pazarite hleb za sebe i platite još jedan, koji ostaje za nekog kome je jednako potreban ali dalek i, tugo, nedostižan! Tako malo a tako mnogo, zaista!
Siromaštvo nije činjenica da skoro polovina nacije gladuje, već fakat da ona druga ne čini ništa da joj pomogne, verujući da će to već neko učiniti umesto njih, što obično i učini – smrt! Neće niko osim nas, i grehota je čekati da smrt vazda preduhitri dobru nameru lenjih ljudi, jer ovo može učiniti svako od nas, a osećaj da ste nekome dan učinili vrednim postojanja, ne samo plativši taj hleb već učinivši da oseti kako još ima čovekoljublja u nama – nema cenu!
Volim tog Džonija, jer beskrajno je dobar i human tip, večito na svoju štetu ali, valjda, samo tako i jeste suštinski iskreno i valjano! Odmah po povratku je dogovorio s nekim pekarama u svom kraju, kupujući jedan, a plaćajući za još desetak hlebova! Učinimo isto – učinićemo sebi ponajviše, jer radost je u davanju, a u ovom se slučaju hlebom darujemo srce!
Ispričajte svom pekaru, pokrenite u svojoj ulici “Hleb za kasnije”, učinimo nešto da se ne stidimo sebe i pognemo glave kad prolazimo kraj kontejnera po kojima dojučerašnji kućevni ljudi danas prebiraju! Hleb za kasnije – čovek za odmah!
Piše: Mihailo Medenica
