0
0
Književnica Angelina Petrović je nedavno predstavila svoje romane na Sajmu knjiga u Crnoj Gori i Sarajevu i tim povodom uradili smo intervju sa njom.
Nedavno ste se vratili sa Sajma knjiga koji je održan u Crnoj Gori. Mislim da ni sami više ne brojite koliko ste promocija održali, koje ste sve Sajmove posetili i slično. Da li ipak još uvek postoji određena doza uzbuđenja i odgovornosti kada idete na druženje sa vašom čitalačkom publikom sa kojom se možda i prvi put srećete, i da li su se slegli utisci iz Podgorice? Postoji li neka posebna situacija koja je vama bila interesantna i neočekivana upravo na tom Sajmu?
Onog trenutka kada sam odlučila da se kao autor pojavim na bilo kom Sajmu knjiga, preuzela sam na sebe ogromnu odgovornost da stanem iza svojih dela, često i ispred istih i svojim stavom pokažem da verujem u svoje stvaralaštvo. Ovo naglašavam iz prostog razloga jer savremena književna scena trpi ogromne praznine, što po kvalitetu, što po samoj književnoj formi i nije jednostavno suočiti se sa čitalačkom publikom koja sve više preuzima ulogu ozbiljnih književnih kritičara. Moja dela su moj spas, a moja duša koju podelim sa ljudima je ona nit što nas spoji i učini da posejemo zrno poverenja ukoliko se pre toga nisu susreli sa mojim stvaralaštvom, a takvih je bilo u Podgorici, što ne čudi, jer sam se prvi put pojavila na njihovom Sajmu knjiga. Utisaka je previše, verujte mi na reč da nije bilo vremena ni da ih sumiram, jer sam nakon pet dana otputovala na Sajam knjiga u Sarajevo. Ono što stoji kao validna činjenica je da sam prokrčila sebi još jedan u nizu puteva kada je književnost u pitanju i da sam veoma ponosna na činjenicu da sam u Podgorici potpisala 255 romana.
Žena ste koja je savršeno organizovana i uspeva da pokrije apsolutne sve životne i profesionalne segmente. Kako vam to polazi za rukom?
To postižem mirom u duši. Zahvaljujem se na ovakvom pitanju jer u njemu leži suština piščevog bitisanja I opstanka. Bez duševnog mira, bez mentalne harmonije, bez volje, bez energije, bez vere u sve pobrojano, ne samo da ne možete da zaplovite ovim vodama, već vas čeka surovo utapanje I u plićaku. Zašto sam ovo naglasila? Zato, jer svako podneblje donosi različitost u svakom vidu, počev od ljudi, pa do klimatskih promena. Morate da se naviknete na uslove mesta u kome se nalazite, da govor tela prilagodite novim okolnostima I budete spremni na sve moguće opcije koje se protežu na liniji oduševljenje – ravnodušnost – osuda – divljenje – predrasuda. Ne možete I ne smete očekivati da vas svi vole, već morate biti spremni I za one kojima vas gledaju s podozrenjem. Uloga stvaraoca je tu suštinska, a to je da pokažete čoveku da je čovek – čovek, da ste spremni da prihvatite svaku kritiku, ali isti tako da snagom uma branite dela iza kojih stojite. Sve to postižem apsolutnim mirom u duši, jer sam svesna da je pisanje moja ljubav, a ljubav je dozvoljeno braniti svim sredstvima.
Negativni komentari su sastavni deo vaše i bilo koje javne profesije. Kako izlazite na kraj sa nekim neprimerenim komentarima i da li postoji neki koji vas je baš pogodio da ste se možda i zamislili da negde ima i istine u svemu tome ili ipak demokratski dajete pravo svakome na sopstveno mišljenje?
Mislim da sam u prethodnom odgovoru dala odgovor I na ovo pitanje. Dodala bih da svakako poštujem tuđe mišljenje sve do trenutka kada mišljenje počinje da iskače iz okvira pristojnosti I polako prelazi u vređanje ili bezobrazluk. Verujte mi da toga ima gotovo na svim sajmovima. Lično, imam neprijatnih iskustava, ali ona su samo dodatni motiv da budem jača, bolja, istrajnija I ne dozvolim sitnim dušama da moj put pospu ni mrvicom sumnje. Da bih bila sasvim jasna reći ću na šta konkretno mislim u jednoj rečenici: Postoje ljudi koji misle da ako kupe vašu knjigu mogu kupiti I vas! Tada pokažem da znam da budem I te kako surova.
Uskoro ćete publiku obradovati novim romanom “Uspavanka za mrtve”. Polako ste počeli i sa najavom istog, kada možemo da očekujemo njegovo objavljivanje i da li biste nešto detaljnije rekli o njemu?
Novi roman je trebalo da se pojavi u maju, ali zbog poslovnih obaveza nisam uspela da završim tehnički deo romana, a to je prelom I štampa. Pošto me očekuje književno veče u Matičnoj Biblioteci Istočno Sarajevu 23. Maja ( promocija romana “Duhovi duž Drine) koju sam već odlagala dva puta, nikako nisam mogla fizički da postignem I izlazak novog roman tako da sam u dogovoru sa glavnim I odgovornim Urednikom IPK Cepelina, donela odluku da je najprihvatljivije da roman objavim u septembru. Iz iskustva znamo da meseci jun, jul I avgust nikako nisu pogodni za izlazak nove knjige, jer promotivne aktivnosti praktično ne postoje. Navela bih još jedan razlog pomeranja izlaska novog romana, a to su novi tiraži pet mojih naslova( Psiha, Sveštenik, Koža, Dželat, Neoprošteno) što svakako iziskuje ogroman rad tokom leta, jer će dva od pet pomenutih naslova dobiti I nove korice. Kao autor veoma sam srećna jer su hiljade mojih romana u rukama čitalaca , a lager ispražnjen. Ono što bih rekla o romanu “Uspavanka za mrtve” je da čitaoce očekuje jedna drama, napisana trilerovskim narativom koja nosi duboku psihološku konotaciju. Ipak, o romanu treba da govore čitaoci I mislim da će to biti ono jedino merodavno. Naravno, očekujem I stručnu književnu kritiku iz pera dr Milice Jeftimijević Lilić koja će se naći unutar romana.
Novi roman još uvek nije objavljen, ali smo sigurni da vi već razmišljate o sledećem. Da li je to tačno?
Da, neprekidno razmišljam o svom “devetom grehu” kako sam to I navela u tekstu ”Reč autora” koji ću podeliti sa vašim čitaocima. Pisanje me čini mudrijim, srećnijom, zrelijom, pametnijom, boljom, te se ne bih toga odrekla ni po cenu života. Osećam ogroman stvaralački naboj u ovom trenutku I verujem da ću tu emociju preneti na svoje sledeće štivo.
Šta je za vas najveća profesionalna inspiracija, a šta privatna?
Romansijerka sam. Nalazim se u vakumu između sva sveta u kojima bitišem. Često ne znam šta je stvarnije? Da li ono što sam napisala ili ono što me okružuje? Zato je moja inspiracija nedeljiva. Postoji u mom umu jedno mesto gde ona budna odmara ili drma sve moje nerve. Profesionalno I privatno u mom životu često deli tanka linija koju očas posla preskočim.
Kako se opuštate posle napornih putovanja? Postoje li neki posebni rituali koji vam pomažu da se vratite na “fabričko podešavanje”?
Opušta me reka i duge šetnje u društvu moja dva psa. Definitivno!
Skoro ste se vratili i sa Sajma u Sarajevu. Čini mi se, kada se vratite iz tog grada, da ne nosite samo utiske koji su vezani isključivo za predstavljanje vaših knjiga, već da taj grad za vas ima daleko veće značenje. Da li sam u pravu?
Sarajevo nije samo sajam knjiga već I moj rodni grad. Pre dva dana završen je XXXI međunarodni Sajam knjiga na kome sam bila prisutna sa svojom Izdavačkom kućom. Dovoljno je reći da sam imala prilike da se sretnem sa svojim čitaocima koji su prošle godine kupili moje romane, a ove došli po ostale. To je velika čast za svakog pisca, jedina mera vrednosti da ste napisali dobru knjigu, jer pre ili kasnije možete knjigu da podelite samo u dve osnovne grupe: dobru I lošu. Po lošu se ne dolazi nanovo, po dobru uvek. Tako da je najači utisak iz Sarajeva susreti sa starim čitaocima. Već sada željno očekujem sledeći sarajevski Sajam.
Koji vaš roman je ove godine bio najomiljeniji, da ne upotrebim reč najprodavaniji kod Sarajlija?
Teško pitanje. Vratila sam se bez ijedne knjige u Beograd. Na štandu je bio podjednak broj knjiga po naslovima. Jutro krene sa romanom “Sveštenik”, završi se sa romanom “Dželat” I slično. Imam sreću da se sve moje knjige jednako čitaju, a prodaju diktira trenutak inspiracije čitaoca. Neko želi jedan, neko drugi roman. Raduju me oni koji se sutradan vrate nakon prelistavanja kataloga mojih izdanja. Oni tačno znaju šta žele.
Da li ste imali vremena i da se malo opustite u Sarajevu, prošetate njegovim ulicama ili ste bili fokusirani isključivo na posao?
Prošetala sam Sarajevom I te kako! Pojela ćevape na Baščaršiji. Kupila majci tvrde bosanske kocke koje toliko voli I mlevenu kafu. A, potom, krenula ka Beogradu.
U nastavku vam ekskluzivno donosimo i “REČ AUTORA” kada je Angelinin novi roman u pitanju. Objavljivanje romana “USPAVANKA ZA MRTVE” očekuje se u septembru.
Uverena sam da duša razmišlja slikama i rečima darujući nam lepotu suprotnu svakom vidu fizičkog ulepšavanja. Ako duh klone pre tela, život staje, ali duša korača i dalje. Zato je besmrtna!
Ove tri rečenice daju suštinu onog što me vodilo dok sam pisala roman. Ipak, ostala bih nedorečena kada bih propustila da zapišem sve ono što je prethodilo nastajanju romana „Uspavanka za mrtve“. Kao autoru, potom i misaonom biću, potreban mi je taj sićušni komad prostora gde se suočim sa samom sobom bez trunke zadrške ili pomisli da ću se možda ozlediti ukoliko otkrijem nešto što ne želim. Reč autora doživljavam kao svoju intimnu sobu, kao ćoše rezervisano isključivo za mene. Ako sam i imala dilema dok sam pisala roman, sve su nestale u trenutku dok ispisujem ovaj tekst. Nastupi emotivno rasterećenje, stiša se sve u glavi i srcu, jer znam da ću sve ono dugo potiskivano preneti na čist papir, bez imalo žaljenja da li ću ga uprljati ili pročistiti.
Ne znam koju bih drugu reč
upotrebila, sem straha kada se osvrnem na poslednje dve godine svog
stvaralaštva. Znam da će oni koji me dobro poznaju reći da je to
nemoguće i da nikako ne ide uz moj mentalni sklop, ali jednostavna
istina je na kraju samo snaga da ostanem do kraja iskrena prema sebi i
čitaocima.. Prikradala se bojazan dok sam se suočavala sa temom u koju
sam ušla s namerom da „potrčim“ posle višegodišnjeg hodanja. Kao
romansijerka koja godinama odbija da piše sudbine
ljudi spremnih da svoj život podele sa mnom, nisam mogla da ostanem
ravnodušna kada sam od svog sina čula par rečenica, a one glasi ovako:
„Sukob duše i razuma! To je tema tvog novog romana, Emilio je narator
tvoje priče, on je taj koji će ispričati sve o
tom sukobu.“
Naravno da ne želim svojim čitaocima da otkrijem priču, jer bih time razbila magiju, a duboko sam uverena da moj roman to u sebi nosi. To mi govori onaj unutarnji osećaj koji me pratio u stopu dok je delo nastajalo, te ne čudi da sam mu posvetila dve godine pisanja. Moderan roman ne trpi brušenja, već se nudi čitaocima surov, nedvosmislen, jasan, ali kada u moderno utkate svoju dušu tada nastaje delo kome ste se maksimalno posvetili i time mu dodali elemente fantazije i mistike. Tako se desilo da posle sedam objavljenih knjiga izađem iz komforne ( bezbedne ) zone u kojoj plivam solidno, i čitaocima ponudim obilje novog, neistraženog, gotovo fascinantnog.
Kada razmišljam o svojim
romanima jedino zajedničko im je moja želja da ispričam priču. Ako ona
nosi u sebi jasnu poruku, onda sam uradila ispravnu stvar. Ali postoji
jedna mala klopka koju sam vešto zaobšla, a to je
ponavljanje. Želja da to izbegnem dovela me je u duboko razmišljanje da
okrenem list i posvetim se jednom specifičnom trilerovskom narativu.
Biti drugačiji u odnosu na prethodno stvaralaštvo znači upustiti se u
avanturu, hodati po vrlo zapuštenom terenu s
oskudnim pribrom za raščišćavanje istog.. Bila bih sebična kada sa vama
ne bih podelila najveću istinu,a to je da je moj sin David ( Flmski
reditelj)duhovni tvorac ideje romana koji je pred vama. Ono ključno što
mi je rekao kada sam prelomila da napišem „Uspavanku
za mrtve“ nije sama priča romana, već trenutak kada je predložio ko
treba da bude narator moje priče. Da ne bih prerano sahranila čitav
koncept i ideju na kojoj sam radila dve godine, samo ću dodati da se
tada desio moj hod po mukama krenuvši od jednog uzanog
putića, širieći se neslućenom brzinom narastavši do mesta gde
imaginacija i piščeva iluzija vide jasne obrise, a čitaoci se penju tamo
gde se nikada nisu usudili ni da zakorače..
Ljudski um je maštovito raznobojno polje po kome skakuću insekti, ptice, životinje, ljudi,deca, majke, sestre, prijatelji, neprijatelji, ljudski um je i perionica najprljavijeg veša, ljudski um je i čistilište na kome se svi nađemo u jednom trenutku. Ljudski um je put gde se sudara moguće sa nemogućim, mesto sa mnogo žrtava i heroja koji prebrode poraz ili imaju sreću da krenu napred. Verujem da se moj trenutak penjanja po ljudskom umu desio upravo s romanom „Uspavanka za mrtve“. Ne verujem da ću ikada više biti u stanju da napišem tako veličanstvenu priču. Ukoliko se dogodi, Tebi, poštovani čitaoče, da osetiš nešto nadrealno u mom tkanju, poveruj mi na reč da sam sve napisano doživela kao veličanstvenu istinu. Realnost su „zidovi“ moje „Uspavanke za mrtve“ imaginacijom sam načinila krov i zaštitila svoj roman da ga ne samelje nevreme sačinjeno od misli nerazumnih bića..
Bila sam odana svom junaku od rođenja do smrti. Bila sam mu beskonačnost. Njegov život nije hod po trnju, već koračanje stazama ljubavi sećanja, iskustava, osvete,uspomena. Sve ono što staje u jedan život strpala sam u duboke džepove kaputa mog junaka. Kada su se probušili počelo je osipanje njegovog života. Da li ga je sakupio nanovo? Neću otkriti. Reći ću samo da je to put ka istini kojoj sam težila. Gvidovo traganje je potraga svakog od nas, jedina razlika je u moći sa se suočimo sa onom što nas čeka na kraju puta. Ono što je na toj liniji pronašao junak mog romana je istina u koju ćete verovati svim srcem ili je odbaciti s gnušanjem. Odluka je na Vama, poštovani čitaoci, i ništa više ne mogu promeniti u svom srcu. Dok budem čekala onu čuvenu rečenicu od Vas – Dovoljno je reći dve jednostavne reči :“ lepo je“ – u mojoj duši tinjaće nova priča – moj deveti „greh“.
Autor
