0
0
autor Jelena Bakos
Imam želju i potrebu da sa Vama podelim svoje lično iskustvo, borbu za život i zdravlje.
Moja borba počela je 06.03.1988 godine kada sam kao prevremena rodjena beba, sa nepunih 7 meseci, težine 1570 gr i 43cm, otpisana od doktora medicinske službe,rešila da živim.
Brzo sam se oporavljala na opšte zadovoljstvo i posle 3 meseca našla se u toplom domu i zagrljaju svojih roditelja – bez ikakvih zdravstvenih problema.
Prvu bitku, ujedno i najbitniju – tvrdoglavo sam dobila sama.
Napredovala sam kao i svako drugo dete, sve do ulaska u pubertet, kada su počele muke sa kilažom.
Bez obzira na količinu i kvalitet hrane, moja kilaža nije se menjala, bila sam veoma mršava i počela sam polako da zapadam u depresiju i da se povlačim u sebe.
Dok su moje drugarice izlazile u grad, družile se i uživale u svojoj mladosti, ja sam sedela za računarom, izučavala programe i nalazila utehu u virtuelnom svetu.
Roditelji su me bezuspešno ubeđivali da se družim, da se ne osamljujem, ali nezadovoljna svojim izgledom sve više sam se povlačila u sebe.
Došlo je do toga da po završetku osmogodišnje škole nisam želela da idem ni na matursko veče.
Nije bilo druge, počela sam sa majkom da obilazim lekare, tražeći odgovor za moje stanje.
Bila sam potpuno zdrava,ali sam teško uspevala da dobijem čak i ½ kg, a pri najmanjem stresu, nervozi kilogrami su se topili.
Pretvorila sam se u devojku koja je hodala ulicama usamljena, pogleda bez radosti i osmeha. Birala sam uglavnom široku odeću kako bih prikrila svoje tanke noge i ruke kao u deteta. Kovrdžava kosa koja je uokvirila moje lice, bila je paravan za lice, kako mi se jagodice ne bi isticale. Znala sam kao i moji roditelji da moram nešto da uradim, ali nismo imali rešenje.
Naravno dobijala sam raznovrsne vitamine i medikamente nebili se moja kilaza bar malo poboljsala,ali bezuspesno.
Pošla sam i u srednju školu – sve se nekako menjalo oko mene, samo sam ja ostala ista. Moja tuga je bivala sve veća, sve više sam se zatvarala u sebe jer sam samoj sebi ličila na ružno pače. Naravno to je bio i period kada su se rađale prve ljubavi, izlasci i sve ono što priliči srednjoškolcima, a ja sam uporno odbijala da se družim.
Jednog dana majka je ušla u moje carstvo,sobu gde smo racunar i ja bili najbolji drugovi i ozbiljnim glasom rekla da se spremim i idem u grad.
Upozoravala me je da ću na ovakav način izgubiti prijatelje i da moja mladost prolazi u četiri zida, što nije normalno za jednu devojku, a za njih kao roditelje bilo je bolno da me gledaju izolovanu od spoljnog sveta, bez drugarica, bez simpatije, govoreći mi da svako ima svoje kvalitete.
Objasnjavali su mi da ja imam svoje kvalitete koje potcenjujem i premda sam bila mršava uporno su isticali moju plemenitost, poštenje, privrženost roditeljima i čistu neiskvarenu dušu.
To mi je čini mi se tada stvaralo jos veću bol, jer nisam želela da moji roditelji pate zbog mene.
Rešila sam da počnem da se družim sa svojim vršnjacima, samo da bih videla zadovoljstvo u njihovim očima, mada se nisam snalazila najbolje…
Ali krenula sam da živim život i prihvatim nov izazov.
nastaviće se …
